News & ideasPeti park i njegove posledice

News

11 / 02 / 2020 Vladimir Đorić, d.i.a. 
Partner, konsalting direktor Zabriskie d.o.o.

Ovih dana kulminira problem sa (ne)izgradnjom stambenih objekata na lokaciji u parkiću u Požeškoj ulici. Protesti, blokade, razbijeni nosevi, privatno obezbeđenje, pištaljke i trube samo su ilustracija problema u koji su dovedeni i građani i investitor nesuđene lokacije. Pre sada već 12! godina pisao sam tekst na temu Petog parka, presedana i paradigme koji nam se kao deža vi vraća kao tema preplitanja urbanizma, politike, javnog interesa, demagogije, ušešća javnosti… Danas sam se tekstu vratio i na moju radost otkrio da se ne bih odrekao ni jedne rečenice. Prošlo je 12 godina, promenila se vlast, svet se promenio i naopačke okrenuo a Beograd po ovim pitanjima tapka u mestu, ista meta, isto odstojanje… iste su i žrtve, ista je i šteta koju kao društvo snosimo.

Gde počinje javni a gde se završava privatni interes, šta je altruizam a šta nehotična šteta, i zašto iskreno žalim za položajem investitora Srbiji.

Evo poziva za polemiku :)))… i mog teksta iz 2008. g…

5_parkic

„Teror“ dobrih namera

Jedan od najvažnijih činilaca demokratizacije procesa planiranja jeste učešće javnosti u procesima kreiranja i usvajanja urbanističkih dokumenata. Poslednjih godina to učešće je znatno izraženije i podstaknuto lošim iskustvima iz perioda 90-tih godina ali i činjenicom da zakonski okviri omogućavaju učešće građana u navedenim procedurama. Građani koji prate tok usvajanja planskih dokumenata mogu se podeliti u dve grupe. U prvu (znatno veću) grupu se ubrajaju oni koji učestvuju iz sasvim legitimnih privatnih interesa. Poslednjih deset godina cena zemljišta u Beogradu je vrtoglavo rasla, a nedostatak slobodnih lokacija i povećana potražnja na tržištu nekretnina uslovili su veliko interesovanja građana, koji žele da kapitalizuju svoju imovinu, pa u toku izrade plana obično traže da za svoje lokacije obezbede mogućnost izgradnje što većeg broja kvadrata, koje bi u kasnijem dogovoru sa nekim od investitora materijalizovali. Drugu, mnogo značajniju grupu čine građani koji se bore za neki širi, opšti interes kao što je na primer, zaštita nekog parka ili zalaganje za očuvanje mikrolokacijskih karakteristika nekog dela grada. Ova vrsta delovanja za svoj krajnji cilj nesumnjivo treba da ima kvalitetniji i u praksi sprovodljiviji planski dokument. Ono što u poslednje dve godine na toj relaciji pravi problem jeste nedovoljno upoznavanje građana sa zakonskim okvirima i rokovima u proceduri usvajanja urbanističkih planova sa jedne strane, i neodgovorno, na populizmu zasnovano i politikantsko delovanje nadležnih državnih i gradskih organa sa druge strane. Na nekoliko primera iz skorašnje prakse mogu se sagledati uzroci nekih problema od kojih Beograd boluje u oblasti urbanizma.

Slučaj prvi – parkić peti (paradigma ili presedan)

Inicijativa za za očuvanje Petog parkića na uglu ulica Stanislava Sremčevića i Despota Olivera postala je paradigma borbe građana za zaštitu neizgrađene zelene parcele u susedstvu. Okupljeni građani bili su motivisani jedino iskrenom željom da sačuvaju svoj park, a najpozitivnije u celoj priči jeste da su odoleli uticaju političkih partija i nevladinih organizacija. Izmena regulacionog plana po kome se na mestu postojeće parcele parka predviđa izgradnja objekta od 6500m2 sa podzemnom garažom, praćena je brojnim profesionalnim i/ili nekim drugim propustima nadležnih institucija. Borba građana protiv gradskih organa i urbanista rezultirala je nepodeljenim simpatijama šire javnosti i javnih ličnosti. Jedan kolumnista je atmosferu oko „Petog parka“ najbolje definisao rečima „bilo je fensi biti deo ove priče“. Usledili su koncerti, performansi, blokade, protesti…. i na kraju lokalni izbori. Skoro da nije bilo kandidata za gradonačelnika koji se nije fotografisao u parku i u razgovoru sa građanima pružio podršku njihovoj borbi. Nakon izbora, a pre oko godinu dana novi gradonačelnik Beograda slavodobitno je izjavio da je problem „petog parkića“ konačno rešen i to tako što će investitoru biti oduzeta parcela na uglu ulica Stanislava Sremčevića i Despota Olivera, a za uzvrat mu biti ustupljana na drugoj lokaciji nova parcela. I tu se završava prvi deo priče o primeru aktivnog učešća građana i njihovom uticaju na kreiranje života u lokalnoj zajednici.

Drugi deo priče počinje činjenicom da je investitor do dozvole za izgradnju došao u pravnom smislu legitimnim putem. Na osnovu važećeg regulacionog plana investitor je dobio pravo korišćenja zemljišta, urbanističke uslove, saglasnost na projektnu dokumentaciju; potom je potpisao ugovor sa Direkcijom za izgradnju grada i platio naknadu za građevinsko zemljište. Umesto da preispita odgovornost nadležnih i pokrene postupak za izmenu regulacionog plana gradska uprava je posegla za demagoškim merama. Naime, svako ko je iole upoznat sa procedurama iz oblasti planiranja i izgradnje poznaje i svu složenost tih procesa: jednom usvojen plan, ili izdata dozvola mogu se preinačiti samo u skladu sa složenom zakonskom procedurom, i tu nikakva kreativna tumačenja nisu od koristi, naprotiv. Odgovorna država nije smela da dozvoli da na probleme odgovara demagoškim i zakonski neutemeljenim rešenjima. Investitor je na grub način i uz korišćenje iznuđenih rešenja sprečen u nameri da ostvari svoja prava i počne da gradi. Dakle, sasvim je realno u budućnosti očekivati tužbu pred nekim evropskim sudom, a eventualnu naknadu štete preko budžeta grada snosili bi svi stanovnici Beograda. Reklo bi se da “konačno rešen” slučaj petog parkića ne oslikava stabilnu državu i ozbiljnu gradsku upravu u kojoj se tačno znaju pravila i u kojoj se zakon striktno poštuje, a problemi ne rešavaju “u korist investitora” ili pak “u korist građana” već u svrhu stvaranja i funkcionisanja iste te stabilne države. Slučaj “petog parka” stoga predstavlja pored paradigme iz prvog dela teksta i neprijatan presedan koji je uveo nove relacije između građana i gradske uprave.

Ohrabrene uspehom u slučaju petog parka usledile su zatim, tokom 2007 i 2008.g. nove inicijative građana drugih delova grada. Gradska uprava nije ostala imuna pred protestima građana 70-tog bloka na Novom Beogradu koji nisu dozvolili izgradnju skejt parka u njihovom susedstvu, sa obrazloženjem da će se stvarati buka i nered. Usledio je i protest građana Krnjače koji nisu dozvolili da se u njihov komšiluk dosele Romi. I ovoga puta su „pobedili“ građani, iako je njihova argumentacija nesumnjivo rasistička.

Slučaj drugi- Vero pet („šesti parkić“)

Trenutno je aktuelan protest građana Voždovca koji ne dozvoljavaju izgradnju Supermarketa „Vero“ u ulici Vojvode Stepe. Građani tvrde da je parcela na kojoj je predviđena izgradnja supermarketa zapravo njihova i da je tu planiran „njihov“ parking. Suština problema jeste da je parcela na kojoj je predviđena izgradnja supermarketa formirana na način koji bi mogao biti doveden u pitanje (za šta bi nadležni u Republičkom geodetskom zavodu mogli odgovarati. Kasnije je firma koja je imala pravo korišćenja parcele istu prodala (ustupila) Grčkoj kompaniji Vero, koja je ispoštovala svu zakonsku proceduru i na osnovu važećeg plana dobila sve dozvole i platila naknadu za uređenje građevinskog zemljišta. Početak građenja je i ovog puta stopiran protestima građana, ali je za razliku od „petog parka“ čitav slučaj praćen fizičkim obračunima, kamenicama, razbijenim glavama, molotovljevim koktelima, uništenim mašinama i agregatima a posledice su osetili i građani iz okolnih zgrada koji nisu neposredno učestvovali u sukobu. I ponovo, organi uprave umesto da se vode zakonskom regulativom, utvrde činjenično stanje i utvrde eventualnu odgovornost pojedinaca, pokušavaju da prolongiraju čitav slučaj na izmišljenim formalnim razlozima. Ovoga puta investitor nije „Crnotravac“ (što se u slučaju petog parka često isticalo sa ciljem da se investitor degradira) već grčka kompanija „Veropulos“ koja je već nekoliko godina prisutna na domaćem tržištu. Ovoga puta slika koja se šalje potencijalnim investitorima jeste slika pravno nesigurne i neodgovorne države u kojoj se stranim (a i domaćim) investitorima može desiti da i pored toga što imaju sve zakonske osnove i plaćeno zemljište njihova investicija nije sigurna. Vlast je očigledno u težnji da se slučajno ne „zameri“ svojim biračima spremna da u drugi plan stavi težnju za stvaranjem slobodnog i sigurnog tržišta za investitore. Očigledno je da danas svaki investitor, ma odakle dolazio mora pored zakonskih procedura i obaveza u svoju investiciju da ukalkuliše i eventualni nenajavljeni „rizik iz komšiluka“. Nikada se ne zna da li određenu parcelu „društvo“ iz kraja možda doživljava kao svoj parking, park ili nešto slično.

Slučaj treći – Park u šumi

U nadležnim institucijama, ovih se dana privodi kraju usvajanje Regulacionog plana Parka-šume Zvezdara. Kako se plan bliži usvajanju (ostalo je još da ga Skupština grada izglasa) tako se pojačavaju pritisci građana koji se protive usvajanju plana. Nema privatnih investitora, stranih kompanija ili komercijalnih delatnosti – u ovom slučaju je problem predlog da se proširi kompleks Kliničko-bolničkog centra Zvezdara, jednim delom na račun parka-šume. Iako se Plan radi preko četiri godine, iako je prošla procedura javnog uvida i iako su iscrpljeni zakonski osnovi za promenu Plana, grupa građana okupljana oko inicijative za zaštitu Zvezdarske šume intenzivira svoje pritiske za obaranjem plana. Ono što stvar čini neprijatnom jeste da se grupa građana okupila iz iskrene želje za zaštitom šume, a čine je istaknuti biolozi, novinari, javne ličnosti i građani koji žive u neposrednom okruženju. Nema dakle sumnje da se radi o dobrim namerama (kao uostalom i u slučaju „petog parka“ i delimično „Vera“), ali šta ćemo sa strukom i profesijom? Usvajanje planskih dokumenata je složen i dugotrajan proces u kome učestvuje na desetine stručnjaka najrazličitijih profila (od urbanista i saobraćajnih inženjera do sociologa) i gde uslove za planiranje i komentare na plan daje nekoliko desetina relevantnih gradskih i republičkih institucija. Uzalud su obrazloženja i studije o neophodnosti proširenja kompleksa KBC Zvezdara, novim objektima za lečenje plućnih bolesti i gerijatriju, činjenica da će pod objektima u toj zoni biti svega 17% parcele, činjenica da se radi o javnom zemljištu i da nema govora niokakvoj komercijalnoj delatnosti- deo građana je ipak nedvosmisleno protiv. Svesno ili ne u medije izlaze potpune dezinformacije ili pogrešno interpretirane činjenice (navodno proširenje Instituta Mihajlo Pupin, „komercijalni“ gerijatrijski centar, navodna izgradnja tržnog centra u šumi i sl.). Ceo pokret se polako širi i po receptu petog parka u priču se uključuju i javne ličnosti. Piknik je kako kaže kolumnista ovog puta zakazan u Zvezdarskoj šumi, peticije, performansi i koncerti su već u toku. Ostaje još da se vidi kako će se ovog puta poneti gradska vlast.

Kuda sa dobrim namerama?

Navedeni primeri govore da je potrebno mnogo više odgovornog ponašanja kako državnih organa tako i građana. Odluke državnih organa se moraju poštovati, ma koliko se to nekome sviđalo ili ne, ma koliko glasova donosilo ili odnosilo. Život u gradu nosi pored brojnih benefita i neka ograničenja a put razvoja grada je na žalost često u suprotnostima sa dobrim namerama i ličnim argumentima. Grad Beograd mora da pokaže da je sigurno mesto za ulaganje, a investitori ne smeju biti dovedeni u rizik koji nije tržišnog karaktera. Jednom donešeni planovi i dozvole se mogu preinačiti samo na zakonski i proceduralno utemeljen način. Na žalost, propuštena je prilika da se u procesu usvajanja novog Zakona o planiranju i izgradnji usvoje amandmani kojima bi se učešće građana u procesima urbanističkog planiranja dovelo u konstruktivniju i za građane značajniju ravan. Naime učešće građana u procesima donošenja odluka iz oblasti planiranja, izgradnje i uređenja prostora je u postojećim uslovima samo deklarativnog i formalnog karaktera. Trenutno se učešće javnosti svodi na mogućnost od 30 dana javnog uvida u prostorne i urbanističke planove, i to u fazi kada su ti planovi skoro u potpunosti definisani i kada su mogućnosti izmene i dorade skupe, komplikovane i krajnje ograničene. Država mora da obezbedi aktivno učešće javnosti u procesu donošenja odluka i to u fazi izrade koncepta plana, obrađivač plana mora uzeti u obzir ankete i istraživanja u kojima bi se o budućem uređenju prostora i naselja konsultovali predstavnici građana, zainteresovanih i relevantnih NGO… Učešće javnosti i zainteresovanih grupa u početnim fazama planiranja doprineće demokratizaciji procesa planiranja, što bi za posledicu imalo da se u budućnosti izbegnu navedeni neprijatni događaji koji o Beogradu kao mestu za investiranje stvaraju lošu sliku a potencijalne investitore dovode u tržišno nezavidan položaj.

PS. U međuvremenu je krajem 2019. g. po presudi Apelacionog suda donesena odluka da grad Beograd isplati odštetu u vrednosti od preko 3 miliona EUR investitoru na lokaciji Peti parkić – „Crnotravac d.o.o.“. Treba li pomenuti da će jednog dana štetu koju trenutno trpi investitor iz Požeške ponovo preko budžeta grada platiti svi građani Beograda.

Vladimir Đorić, d.i.a.
Partner, konsalting direktor Zabriskie d.o.o.

Share this article: FACEBOOK / LINKEDIN