Vladimir Đorić, Partner i konsalting direktor, Zabriskie
U odnosu arhitekata sa investitorom – koliko svaki od ova dva činioca treba da bude uključen u proces donošenja odluka kada je u pitanju razvoj određenog projekta?
Pre svega važno je međusobno razumevanje i poverenje. Kada kažem razumevanje tu pre svega mislim na to da arhitekte moraju razumeti i uvažavati faktor i logiku kapitala, interes investitora i njegove potrebe. Sa druge strane kada kažem poverenje tu pre svega mislim da investitori vrlo retko dopuštaju potpunu slobodu u radu arhitektama, nekako se čini da postoji stalna potreba da i investitor bude po malo i projektant. Često u šali kažem da pomalo zavidim nekim drugim profesionalcima, na primer lekarima ili advokatima, moj utisak je da tu ima mnogo više poverenja u pogledu njihovog rada. Veoma je čest slučaj na srpskom tržištu da neki sjajni projekti ne dožive realizaciju kakvu zaslužuju, ili pretrpe makar i male promene koje za krajnji rezultat nemaju “total dizajn” proizvod. Uglavnom investitori pre ili kasnije i sami zaključe da intervencije van originalnog projekta nisu bile dobre, ali tada je već kasno. Nešto o čemu mi u našem birou stalno diskutujemo je upravo to kako da na nivou struke unapredimo odnos arhitekta-investitor. Mislim da mi kao arhitekte svakako možemo da damo zamajac kvalitativnom poboljšanju ovog odnosa.
Ranije ste istakli da su u današnjim uslovima arhitekte u najvećem broju slučajeva investitorima postale servis za dobijanje građevinske dozvole, na koji način izbeći ovakvu situaciju?
To nas vraća na prethodno pitanje položaja i autoriteta arhitekata i arhitektonske struke u našem društvu i poverenja koje treba da se zadobije kod investitora. Problematika je malo šira i tiče se nedostatka neke šire strategije države na polju arhitekture i urbanizma, opšte kulture stanovanja, standarda i svesti građana o značaju arhitekture i sl… Na žalost i zakonske procedura i praksa su takve da zbog složene regulative investitori pre svega polaze od pitanja ko najbrže i najlakše može da im obezbedi dozvolu a potpuno sekundarno pitanje je kakvu će im arhitekturu neko obezbediti. Na kraju tržište je danas takvo da šta god se izgradi i kako god da izgleda to ima svog kupca, još uvek nemamo situaciju da kvalitetna arhitektura “pravi razliku” u komercijalnom smislu. Koliko će takvo stanje potrajati nisam siguran ali ono što znam da se događa u regionu (npr. Hrvatska ili Rumunija pre svega) je nešto što mi uliva nadu da će se stvari i kod nas promeniti. Naprosto neki globalni tokovi su takvi da hteli mi ili ne nećemo moći da zaobiđemo uspostavljanje nekakvih standarda. Na kraju krajeva i na našem je tržištu sve više stranih “developera” koji po prirodi svog posla donose neke standarde i kvalitete koji već postoje na drugim tržištima.
Kojim parametrima bi trebalo investitori da se vode prilikom izbora arhitekte za njihov projekat?
Izbor je svakako njihova subjektivna procena na temu isplativog, racionalnog, lepog, ambijentalnog ili šta god. Meni tu zapravo nije pitanje čime bi investitori trebalo da se rukovode prilikom izbora arhitekata već koje metode su im na raspolaganju a da ih investitori u Srbiji gotovo i ne koriste, ili ne znaju da ih imaju na raspolaganju. Ovo se tiče pre svega pozivnih arhitektonskih konkursa. To je sada već postalo standard, takav da na primer naše kolege iz Slovenije ili Hrvatske najveći broj poslova u Austriji, Belgiji, Švajcarskoj i sl. dobijaju upravu na temelju arhitektonskih konkursa. Situacija u Srbiji je i po ovom pitanju potpuno drugačija. Mi imamo javne arhitektonske konkurse koje u skladu sa važećom planskom dokumentacijom ili prema potrebi preispitivanja određenih prostornih potencijala raspisuju Gradske uprave, Direkcije, javne ustanove i sl… Po mojoj krajnje subjektivnoj proceni tek jedan deseti deo konkursa završi kao realizacija, što je na žalost jedno neracionalno trošenje i novčanih sredstava i energije i vremena različitih arhitektonskih timova. Poređenja radi iako ne postoji neki zvaničan podatak nije teško zaključiti da u evropskim zemljama procenat realizacije nakon konkursa ide i preko 70%.
Hoću da kažem da naši investitori imaju jedan važan resurs koji im stoji na raspolaganju a koji ne koriste. Za relativno mala uložena sredstva (u odnosu na investiciju, zapravo zanemarljiva) mogu da preispitaju potpuno različite arhitektonske pristupe i rešenja i da budu sigurni da su izabrali najbolje rešenje za sebe i svoje potrebe. Konkursi su situacija koja kod arhitektonskih timova i biroa izaziva poseban stepen mobilnosti, entuzijazma i takmičarskog duha pa su samim tim i rezultati neuporedivo bolji od onih koje bi dali na osnovu proste narudžbine posla.
Mi smo u okviru našeg biroa nedavno doneli odluku da prvi put učestvujemo na javnom arhitektonskom konkursu za rešenje nove zgrade Ansambla “Kolo” u Karađorđevoj ulici, ispod Kosančićevog venca, na kome smo naknadno osvojili 1. nagradu. Odluku da radimo konkurs ipak nismo doneli zato što nam nedostaje posla ili zato što imamo velika očekivanja u pogledu realizacije već pre svega radi provere našeg kreativnog potencijala, održavanja kondicije, team buildinga, proširivanja profesionalnih kompetencija i sl… Za sve ove godine koje smo prisutni na projektantskom tržištu niko nas od privatnih investitora nije zvao da učestvujemo na nekom pozivnom konkursu, ne samo nas nego ja ne znam ni za jedan primer među kolegama. Štaviše čest je slučaj da domaći investitori dovode strane arhitekte a da prethodno nisu proverili šta bi mogle da im ponude domaće arhitekte. Mi temu konkursa “reklamiramo” kod naših klijenata čak i kada dobiju preporuku za naš biro, naprosto smo željni i zainteresovani za neku zdravu konkurenciju i takmičenje.
Sve češće se u svetskim krugovima fokus stavlja na održivu gradnju, koja je na ovim prostorima praktično u začetku. Kolika je odgovornost leži na arhitektama kada govorimo o održivoj gradnji i mogu li oni biti jedan od “advokata” ovog tipa gradnje na našim prostorima?
Ja bih ovde bio vrlo realan i surovo iskren. Mnogo se priča i mnogo reklamira “održivo”, “zeleno” i slično. Nipošto ne umanjujući značaj razvoja ove teme u nekom širem kontekstu ipak ja bih se za početak fokusirao na dostizanje makar osnovnih minimalnih standarda koje kao tržište ili društvo još uvek nismo postigli. Mi trenutno na jednoj važnoj gradskoj lokaciji sa investitorom razmatramo implementiranje kompletno “zelene” fasade na celom objektu. Ipak to je čista privilegija i izuzetak za tržište Srbije. Da pojasnim konkretno. Za neku standardnu lokaciju u Beogradu je definisan maksimalni procenat zauzetosti lokacije od 85%. Ostaje dakle slobodnih 15% koje nisu pod garažama i na kome eventualno može da se zasadi neko drvo. Kada od tih 15% oduzmete pešačke i kolske pristupe, prostore neophodne za prolazak infrastrukture (šahtovi i sl.) vi zapravo skoro da nemate prostora da zasadite jedno jedino drvo. I to je realna situacija, slika i prilika na velikoj većini građevinskih parcela u Beogradu. Ja ovde rešenje ne bih tražio u investitorima i očekivao neki poseban senzibilitet u pogledu javnog interesa ili altruizam u nekom širem kontekstu. Pre bih bio sklon tome da se založim za preispitivanje standarda u pogledu definisanja planskih rešenja po pitanju zelenila i njihovom upoređivanju sa praksom prilikom realizacije izgradnje objekata sa jedne strane i stimulisanju od strane države i lokalne uprave (u smislu poreza, taksi, naknada i sl.) za investitore koji u svojim projektima istinski implementiraju nakakve principe zelene, održive izgradnje.
Šta je po Vama dobra arhitektura danas?
Ovo je dosta široko pitanje a odgovor zavisi iz kog konteksta se odgovara, da li iz pozicije stručne javnosti koja analizira posebne praktične, teorijske ili funkcionalne postavke i doprinose određenog projekta, da li iz pozicije investitora koji ceni raspoloživost i veličinu prodajnog prostora, racionalnost rešenja, ekonomsku isplativost ili iz pozicije šire javnosti koj na temelju nekog šireg kulturološkog ili civilizacijskog razvoja meri i usvaja ili odbacuje neke prostore, objekte, ambijente….
Za mene kao nekoga ko vodi projektni biro, da tako kažem ko živi od projektovanja i učestvuje na tržištu, dobra arhitektura je ona koja miri ili osvaja konsenzus stručne javnosti, koja obnavlja i proširuje kapital, koja ima komercijalnu vrednost i donosi zaradu investitoru (pa posredno i arhitektama) i na kraju ali ne manje važno ona koja šira javnost prihvati, koja postane reper, toponim, beleg ili koja se ucrta u obris grada.
