https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1733121
U tekstu gospodina Vladimira Dulovića, istoričara, iz prošlog broja „Vremena“ pod naslovom „Ostaje li Beograd bez svog nasleđa“ postavljena su važna pitanja identiteta grada, kulturne baštine, odnosa novog prema tradiciji i urbanističkom nasleđu, na način da se njima problematizuje raspis arhitektonskog konkursa za novu zgradu Ansambla narodnih igara i pesama „Kolo“, a kojim nije predviđena obnova objekta Đumrukane u Karađorđevoj ulici.
Svesni i fizičkog i simboličkog značaja ovog prostora za grad Beograd, odgovoru na ovako raspisan konkurs posvetili smo vreme, stečeno znanje i sa punom odgovornošću kreirali rešenje koje je prepoznato kao najbolje od ponuđenih, pa u tom smislu smatramo važnim da zainteresovanoj javnosti ponudimo svoje mišljenje.
Autor teksta izražava želju da će se stara zgrada obnoviti i nadu da će se „umesto potpuno nove dobiti stara zgrada sa puno istorije“. U tekstu se o objektu Đumrukane na pojedinim mestima govori u sadašnjem vremenu, iako zgrada ne postoji poslednjih 75 godina. U planovima za ovaj prostor razmatrana je potpuna rekonstrukcija, od koje se očigledno odustalo zbog problema sa kapacitetima i niskim estetskim vrednostima nekadašnjeg objekta, pa je učesnicima na ovom konkursu dat zadatak da kreativno osmisle sećanje na srušeni objekat. Treba imati u vidu da za nepostojanje ovog zdanja, čija je važnost više istorijska nego arhitektonska, nisu odgovorni urbanisti ili arhitekte, kao ni političari, već burna ratna istorija Beograda.
U tekstu se dalje postavlja pitanje da li se Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uključivao ili bavio konkursom. Odgovor na ovo pitanje se može dobiti pažljivim isčitavanjem raspisa konkursa, koji je, kao retko koji raspis, vrlo detaljno i sa svih aspekata definisao smernice za konkursna rešenja. Dalji razvoj ovog projekta će se odvijati u kontekstu javnog uvida u Nacrt plana detaljne regulacije, za koji je upravo realizovani konkurs predstavljao svojevrsnu proveru prostorno-programskih mogućnosti i sagledavanja potencijala. Dakle, diskusija koju autor teksta pominje, po važećoj proceduri tek treba da usledi tokom usvajanja Plana detaljne regulacije. Bilo bi važno da kao struka registrujemo i pohvalimo makar dosadašnje poštovanje procedure za ovako važnu temu za grad. Prostora za dalje diskusije i analize u ovom slučaju ima, a na arhitektama, urbanistima, istoričarima i zaštitarima, kao i građanima je da to uvide da bi mogli i da ga iskoriste na najbolji način.
Kao arhitekte smatramo da je veoma važno da se u respektabilnim medijima u moru događaja nađe mesta i za diskusiju o razvoju grada, arhitekturi, nasleđu i odnosu prema tradiciji Beograda, na čemu se gospodinu Duloviću i Vremenu zahvaljujemo.
U većini reagovanja na ovaj konkurs i njegove rezultate, uključujući i pomenuti tekst, (uz razumevanje da je njegov autor pre svega istoričar) stiče se utisak da je za širu javnost vredno samo nešto što je dovoljno staro, što je građeno pre 100 ili više godina, i što izgledom podseća na staro, da bi se uklopilo u kontekst istorijskog nasleđa Beograda. Savremena arhitektura, savremeni materijali se doživljavaju kao pretnja ili atak na našu tradiciju. U komentarima na izgled fasade pobedničkog rešenja, u široj javnosti preovladava kritika na račun stakla kao neprimereno modernog materijala, dok ni jednog drugog stručnog argumenta nema, što ne znači da ne postoji i da nema prostora za takvo preispitivanje. Ali takav prostor se sužava, jer strah od novog i savremenog preti da zacementira položaj i ulogu arhitekata u društvu. U takvoj kontekstualizaciji savremenog života gubi se iz vida da, svesni toga ili ne, mi danas stvaramo nečiju prošlost.
Nedostatak edukacije i informisanja šire javnosti o razvoju i vrednovanju arhitekture kao struke, o tome šta to čini arhitekturu kvalitetnom, koje su tendencije i koji je teorijski okvir za razvoj arhitekture u svetu, ostavljaju sve ozbiljnije posledice. Po našem mišljenju razlozi su ipak kompleksniji od pozivanja na odgovornost arhitekata (koja postoji i od koje ne bežimo), ili odgovornost investitora koji grade kako im se hoće. I dalje se u našoj sredini u široj javnosti umetnost sagledava kao alat da se stvarnost ulepša, a u taj zadatak ulepšavanja smešta se i jezik arhitekture. Na sličan način se istorija koristi kao sredstvo kako bi se napravila lepša slika prošlosti, a tako posredno ulepšala sadašnjost, dok nam je praktično od početka moderne istorije Srbije jedina konstanta to da nam je, po rečima Stojana Cerovića, prošlost živopisnija i neizvesnija od budućnosti. Dok politička elita servira nova društvena i nacionalna prioritetna pitanja bez čijeg rešavanja nema budućnosti, prolaze životi generacija sa tekućim i novim problemima kvaliteta stanovanja, gradnje, saobraćaja, vodovoda i kanalizacije, higijenskih pitanja, nelegalne gradnje i neplanskog širenja grada.
U širem kontekstu tržišta i građevinskog buma u Beogradu u poslednjih nekoliko godina sve je češća pojava lažnog istoricizma, korišćenjem citata forme ili detalja koji su bili karakteristični za gradnju objekata početkom prošlog veka. Dovoljno je proći centralnim delom Vračara pa se uveriti u kojoj meri je pojava tzv. „parižanki“ uzela maha. Usled izostanka adekvatne kulturne strategije ili strategije razvoja arhitekture, privatni investitori se sve češće odlučuju za obrazac gradnje koji imitira arhitekturu međuratnog perioda, odgovarajući tako na preovladavajući ukus građana koji bez obzira na obrazovni ili ekonomski status, žele da se osete kao da su deo Beča ili Pariza. Na ovim objektima nema ni govora o bilo kakvim arhitektonskim vrednostima, tretiranju proporcija ili materijala, već o jednom vulgarnom krajnjem proizvodu koji podseća na arhitekturu totalitarnih režima.
Gospodin Dulović precizno primećuje da je Đumrukana, koja je podignuta 1834. godine, predstavljala „prelomni momenat u arhitektonskoj istoriji Beograda od kojeg nije više bilo povratka na stari način zidanja“. Upravo se u težnji da se obnovi objekat koji nema visoku arhitektonsku vrednost, koji je srušen pre 75 godina i za koji gotovo da nema živih svedoka, i krije kontradiktornost ovakvog stava. Đumrukana je u vreme kad je zidana predstavljala upravo izraz epohe i poveznicu tadašnje Kneževine Srbije sa svetom, rame uz rame sa stilskim, tehničkim i graditeljskim dostignućima Evrope toga doba.
Danas se na žalost u Srbiji problematizuje težnja da se na isti način ide u korak sa svetom, i traži se kopija starog, bez hrabrosti i želje za istraživanjem novih potencijala prostora i vedute beogradskog priobalja. Pri tom se gubi iz vida da će i neke buduće generacije živeti u Beogradu za 100 ili 200 godina i da će se odnositi prema arhitektonskom nasleđu koje danas stvaramo i koje im ostavljamo, a koje treba da bude odraz vremena i epohe u kojoj živimo.
Na kraju, na po našem mišljenju tendeciozno naslovljen tekst sa pitanjem „Ostaje li beograd bez svog nasleđa“ kao i u podnaslovu „Da li je nova zgrada Kola morala da bude baš na Kosančićevom vencu, na mestu Đumrukane“ osim podsećanja autoru naslova, da Beograd bez pomenutog nasleđa i objekta Đumrukane živi već 75 godina, odgovore na oba ova pitanja pronaći ćete u rešenju koje smo osmislili.
Na zahtev raspisivača konkursa da se autori kroz rešenje nadovežu na značenje koje je Đumrukana predstavljala za epohu u kojoj je nastala, naš autorski tim je predložio osnivanje Centra za istraživanje i promociju kulturnog nasleđa, pa je time objekat ansambla Kolo dobio kompatibilan sadržaj. Ova celovita ideja naslovljena je nazivom Venac baštine.
Sa svešću o tome da kulturno nasleđe obuhvata kako materijalna tako i nematerijalna dobra, i da predstavlja temelj kulturnog i nacionalnog identiteta, pa tako pomaže da se razume sadašnjost i u savremenom životu učestvuje, smatramo da smo našim rešenjem dali odgovor na zahtev za obnovom nekadašnjeg objekta Đumrukane, sa ciljem da građanima Beograda ovo postane mesto od istog značaja kao što je bilo i našim sugrađanima pre dva veka.
Vladimir Đorić, direktor projektnog biroa Zabriskie, pobednika arhitektonskog konkursa za novu zgradu ansambla „Kolo“.