Često pitanje koje nam je upućeno od strane kolega, saradnika i naših klijenata je šta znači Zabriskie? Zabriski je jedna od lokacija na kojoj su snimljene legendarne i kontroverzne scene u filmu Mikelanđela Antonionija, Zabriskie point. Geografski mesto predstavlja najnižu tačku na zapadnoj hemisferi, koja se nalazi u kalifornijskoj pustinji 86 metara ispod nivoa mora. Zašto smo izabrali baš to ime? Odgovor nije jednoznačan, ali evo jednog pokušaja da ga damo.
Arhitekte ne grade, već kreiraju prostore. Mikelandjelo Antonioni je arhitekta u smislu u kome kreira vizuelne, filmske, i narativne prostore dočaravajući nam osećaj izolacije čoveka u bespuću modernog društva.
Dok većina filmskih autora svojim jezikom prikazuje kompleksnost ljudske psihologije i njene društvene uslovljenosti, pa nam dočaravaju opsesije, frustracije, filozofske i emotivne dileme svojih junaka, Anonionijev pristup je tome suprotan. Umesto junaka zagledanih u sebe, on svoje likove gradi u arhitektonskim, gradskim ili industrijskim pejzažima. Kao nekakve mrlje tumaraju kroz urbane pustare, pokušavaju da se mapiraju gledajući u arhitektonske gradske repere. Njegovi protagonisti su lepi i bogati, izmučeni anksioznošću i besmislom, a praznina iza lepih lica usisava ih kao nemilosrdna crna rupa. Njihove nedoumice je teško odrediti. Ili kako se često kaže kada osećaj nemoći preovladava: ne mogu im pomoći ni Bog, ni psihoanaliza, niti ludilo.
Oni su bez životne energije, žive kao zombiji. Insistirajući na lepoti i privlačnosti likova odabirom glumaca kao što su Monika Viti, Alen Delon, Žana Moro, Marčelo Mastrojani, Antonioni je na svoj način učinio besmisao i nemoć zabavnim i gledljivim.
Scenografijama preovladavaju geometrijski elementi, proizvodi kulture i civilizacije sa kojima su junaci izgubili dodir. Njihovi životi su bolno statični i njihovo je kretanje samo prostorno,. Zarobljeni čekaju događaj da donese promenu, nesvesni sebe, ne čine ništa, niti pokušavaju. Jedino što pronalaze jeste metaforička arhitektura i prostor koji ih nadvladava, jer su od stvarnog života na samom početku odustali. Bez socijane komunikacije nastaju, traže se i nestaju u arhitektonskoj refleksiji, uz pomoć lokacija koje im dodeljuje i kadrova koji su nepregledan niz potvrda da ovaj kreator vanredan majstor kompozicije.
Skoro da nema čoveka koji istinski voli i razume arhitekturu, a da je ravnodušan prema opusu ovog stvaraoca.
Danas živimo u svakodnevnici u kojoj su društvene mreže i interakcije putem njih sastavni deo naših života. Na početku dana fotografišu se šoljice kafe za dobro jutro, sa cvetnim aražmanom u bojama korica knjige o važnosti ljubavi prema sebi i uživanju u malim stvarima. Posle te doze sufizma i kofeina slede fotografije obilnog i zdravog doručka i redom do kraja dana. Svesno ili nesvesno i mi slažemo svoje slike, biramo šta i gde jedemo, gde se odmaramo, gde trošimo novac, kako nam izgledaju kuće i prostori u kojima živimo. Samo skup lepih slika je nedovoljan, jer vremenom prestajemo da verujemo da oko nas žive ljudi kojima bismo odškrinuli vrata, a oni ušli u naš svet koji ne postoji samo iz te perspektive i u kome se boje često ne slažu. Sa nedostatkom te vere postaje nam bliska i razumljiva Lidia, Vitoria, Piero, Guiliana…
„Jednostavno sam želeo da moji likovi iniciraju svoju scenografiju iz sebe samih i kada ona nije vidljiva. Želeo sam da suštinski shvate da ih mi ne možemo doživeti van fizičkog i socijalnog konteksta kada ih vidimo u kadrovima bez ikakve scenografije i pozadine.“
Prepoznajući značaj interakcije čoveka i prostora, po nama jednu od najvažnijih tema arhitekture, koju je Antonioni svojim filmskim jezikom ispitivao, i kao omaž jednom od omiljenih filmskih autora, izabrali smo ime za naš studio. Pored raznih mogućih referenci na mesto, na film i na autora, ponajviše smo želeli da kažemo da su za nas kao arhitekte, kao što kaže F.L.Wright, sve arhitektonske vrednosti pre svega humane vrednosti, a ostalo se uglavnom i ne računa.
